Гимназијалка Доротеја Радановић освојила трећу награду на литерарном конкурсу Српске књижевне задруге

Објављено: 24.06.2024.

Doroteja radanovic.jpg

Ученик трећег разреда Гимназије „Јован Дучић“ Доротеја Радановић освојила је трећу награду на литерарном конкурсу Српске књижевне задруге "БЕСКРАЈНО ПЛАВО КОЛО“, а у склопу акције „Повратак читању и ћирилици“.

Њен рад "Кантар слободе" високо је оцијењен од стране жирија Валентине Вукмировић Стефановић, Марије Јефтимијевић Михајловић и Душка Бабића.

Право учешћа на конкурсу имали су ученици свих основних и средњих школа из Србије и окружења.

Тема овогодишњег конкурса гласила је: СЛОБОДА. Велике заслуге припадају и њеном ментору Татјани Лубурић.

 

Доротеја Радановић освојила је недавно прву награду коју већ четири године заредом додјељује Катедра за србистику, и то за најуспјешије средњошколске литерарне радове, односно есеје „Млади србиста”.

Освојила је и другу награду на републичком конкурсу поводом обиљежавања Дана Републике Српске, затим трећу награду на литерарном конкурсу за избор најбољих ученичких ликовних и литерарних радова о теми “Страдања и сјећања на невине жртве у концентрационом логору Јасеновац”, треће награде на конкурсу поводом обиљежавања 30 година постојања Црвеног крста РС...

Међу похваљеним радовима из Србије, Републике Српске, Црне Горе налази се и рад Огњена Бошковића ученика трећег разреда СШЦ „Перо Слијепчевић“ из Гацка.

Награде ће бити додиjељене у септембру 2024. године.

КАНТАР СЛОБОДЕ

Тајна слободе почива у храбрости!“
Перикле

Човјек, хомосапиенс, љубављу Божјом установљен, Прометејевим рукама из глине уобличен, талентован и стамен, дрзак и груб, плах и неурачунљив, „господар риба и птица и цијеле земље и свих животиња што по њој мичу“. Рођен без свог знања и сопствене воље, обезвијеђен, у земаљске рите напрасно одјевен, плаче, сиротан, иште бескрај, звјездане даљине. Бунтовно и грлато, то сићушно чељаде, испуштајући најчудноватије, мелодичне крике, прелијећући ситним биоњачама лијево-десно, тражи, трага, истражује смисао, срж, суштину, не прихвата пасивно, не трпи окове, слаже, шару по шару, најљепшу слободарску арабеску, животом названу. То нам је ваљда у било свима усађено!?

И сам саздан од звјездане прашине, човјек је човјек све док је осјетљив, док ослушкује, брине, саосјећа, дише пуним плућима, осјећа свим чулима, све док је „звјездано небо над њим, а морални закон у њему“. Све од звијезда почиње и звијездама се враћа, сваки атом и кварк тијела наших од њих је сачињен, а њима се, слушали смо у дјетињству, уснућем овоземаљским враћа. Звијезда водиља, звијезда сјеверњача, звијезда падалица, „плава звезда“, измамљују најљепше асоцијације, трасирају наше путеве, симболизују наше амбиције, жудње и снове. У савременом свијету маглуштинама и дезинформацијама скривене, сталном журбом и самољубљем скрнављене, још даље нам од шака измичу. И тако, нејак и поводљив човјек, зарад краткотрајног тренда или привременог статуса, од исконског се удаљава, несвјесно али, сасвим сигурно, робује неком тамо, ниском и намћорастом, безличном и погрбљеном. А љепота не може и не смије да чека?!

У нама дубоко, подно свих маски којима се загрћемо, извјештачених покрета, неприродне мимике и говора тијела, усађена и усамљена, обитава савјест. Опомиње, подозирво и строго, као мајка своје чедо док несмотрено и својеглаво претрчава коловоз. А кад нема више опомена, трнаца муњевитих и неухватљивих што ти цијело биће прожимају, дах заустављају и тјерају на преиспиривање, радуј се! Слободан си, земљаче, ма колико свијет злом затрован био, ко год њиме господарио, колико год те сатирали и ноге подаметали! Радуј се, достојан си човјеком се звати!

Живи, осјећај, искуси! Покушај, не посустај! Буди „свјетло свијету“, инспириши, надахњуј! Мијењај, педаљ по педаљ, средину посрнулу, лицемјерјем и љубомором окорјелу! Скидај окове од заблуда, неистина, неправди и апатије, беспосличарења и малограђанштине, беспотребног укалупљивања, без обзира на понос, без обзира на цијену! У твојим рукама је моћ титанских бића, митских претходника, звјезданих контролора. Искористи је, земљаче! Ни сам ниси свјестан какво благо сакривено чуваш!

Човјек, хомосапиенс, љубављу Божјом установљен, Прометејевим рукама из глине уобличен, цјеловит и потпун само када је слободан! Не трпи јарам, не подноси тлачење, не повија кичму, пркосно и гордо брани своје ставове, нова знања гомила, предрасуде одбацује. Стамено и поносито, дјечије и полетно, под звјезданим небом ходи, савјест своју ослушкује. Самом себи пружа шансу да у будућности буде бољи, тиме и слободнији!

Извор: TREBINJELIVE