Gimnazija Jovan Dučić Trebinje

Home Правни акти
За сретно и безбрижно дјетињство - Уклонимо минирана подручја! - Романа Рогановић ПДФ Штампа Ел. пошта
Са овог мог новог мјеста Ја видим своју собу, Играчке и свеске, Још нераспакован поклончић... У овом мом свијетлом врту, Који ће заувијек бити мој, Очи су ми и даље велике, Радознало раширене, Видим вас, мама и тата, И своју слику Поред ваше постеље. И хоћу да знате Да сам овдје увијена вашом њежношћу, Уљуљкана мамином успаванком, Да ми овдје миришу ваши пољупци, Прољеће, Повјетарац, Твоја кремпита, мама, И прве јагоде, донесене са пијаце За мене. Видим И плишаног медвједића У мојој соби, уз прозор, Како ме упорно чека. Још слушам Ваш глас, Приче пред спавање, Све Пепељуге и Трноружице Које сте ми читали На мјесту које је све прије него бајка. И хоћу да знате Да је сва ваша мирисна љубав Уронила у Свељубав и Свењежност Заједно са мном, Да сам дио нечег другачијег И великог. Једино ме боле и пеку ваше сузе, Као што ме пекло дуго цвиљење Грицка Поред оне плоче, Под коју сте ме положили, Коју прекривате бијелим Ружама И хризантемама. Као да је својим лајањем Хтио да ме упозори и врати Онда кад сам на излету Отишла предалеко У жељи да видим што више Јурећи шарене лептире, Све док тај прасак Није надјачао Грицков лавеж. Али са овог мјеста, У коме ћу увијек имати Само осам прољећа, Моје раширене очи Сада виде и оно Што онда нису могле, Читав велики свијет, Ваш свијет, велике чике и тете, И видим његове ране, И чујем сваки нови прасак, И бојим се да читав тај свијет Не прсне једанпут И раскрвари небо. И тај ме страх пече Јер сада знам Колико још има црних тачака У земљи, На коју би требало постављати љуљашке И клацкалице. Зар не? У коју би требало садити стабљике И цвијеће Или сијати сјеме, Зар не? Могу јасно да видим И колико још дјеце, Раширених очију, Трчи играјући се безбрижно Ту близу црних тачака. Одрасле чике и тете, Ово је обрнута молитва, Јер се спушта од неба ка вама. Ваше су игре опасне, Многе ваше играчке смртоносне, Посијали сте смрт у земљу Док сте играли страшне игре, Покренуте мржњама И жељом за оним Што ви зовете моћ. Сад вас молим, Преклињем, Покрените све ваше главе, Сву ту моћ, Све ваше снаге, Знање И машине, Дајте све од себе, Ослободите земљу од црних тачака, Због сјемена Које треба да проклија, Због плишаних медвједића Који узалуд чекају другаре, Због очију које су једном Биле раширене И нових које се тек шире Пред свијетом као пред чудом, Због једног прекинутог осмог прољећа И многих других, Због незавршених прича пред спавање, Домаћих задатака урађених напола, Празног мјеста у клупи, Зауставњене љуљашке дјетињства, Недочитане пјесме живота, Несагледаних шарених лептирова, Маминих и татиних суза, Због живе дјеце, Која радознало откривају свијет, Јер мртво дијете то више не може. Романа Рогановић, ЈУ Гимназија „Јован Дучић“, први разред, одјељење I – 2, Требиње, професор: Веселинка Кулаш