Gimnazija Jovan Dučić Trebinje

Home О школи Љетопис
,,О мојим пријатељима у Србији" - Награђени рад Николине Нинковић ПДФ Штампа Ел. пошта
Написао Administrator   
понедељак, 12 фебруар 2018 13:46

Писати о пријатељству било које врсте, као уосталом и о неким другим вјечним темама, велика је замка, али и велики изазов. Замка над замкама, јер се тешко умакне већ виђеном, општем мјесту, јеки празних ријечи, уморних од понављања и путешествија из једног ђачког писменог задатка у други, од једног чворића друштвене мреже до другог, из једне изреке у другу... Нарочито је тешко не преживати туђе мудре и премудре ријечи које јуришају пред нас чим отворимо Фејсбук, Твитер... Заиста, као да свијет никад није имао више паметних поука о свему, па и пријатељству, а као да никад планета није била сличнија мини што ће раскрварити небо (моја београдска пријатељица Милица одмах погађа на ког пјесника алудирам). Добро, али одустајање од писања о овој теми исто је тако бесмислено и кукавичко као завлачење у мишју рупу, изазов увијек има своју блиставу привлачност и љепоту, поготово изазов бијелог папира (илити тастатуре која чека). Зато умјесто да бјежим од тематског тежишта предугачким кораком увода, боље да прострем на ту бјелину шарене ћилиме својих мисли о својим другарима у земљи Србији.

Не могу писати генерално како су ми сви становници Србије пријатељи, не волим уопштавања ни глобализације било које врсте, а таква би тврдња била више од хиперболе. Огромна већина тих становника припада мом народу и логично је да међу њима имам више другара него негдје далеко, али радило се о мојим пријатељима из Србије или оним из неког другог дијела свијета, сви, баш сви, имају Име и Презиме, они су ходајући, непоновљиви микрокосмоси жеља, маште, идеја, склоности, интересовања, срећа, туга... Погађате, уникати су. И потребни су ми као појединци, као и ја њима, ради удвостручавања радости и половљења туга, како о сврси пријатељства мудро збори Ф. Бекон, који, такође, каже да разговор са пријатељем претвара буру осјећања у ведар дан, а помрчину и збрку мисли у свјетлост разума. Неко има свог исповједника, неко психотерапеута, ја имам пријатеље и они мене. Огледамо се једни у другима и некад је лакше послије једног сата разговора него читавог дана мозгања у самоћи. Па, ко су то моји уникати у земљи Србији?

Већ поменуту Милицу из Београда, тачније из Булевара умјетности 57 А, познајем од малих ногу, све откад посјећујем стрица, иначе њеног првог сусједа. У почетку смо једна другој биле мало чудо, и било нам је више него чудно што је она мени лијепа, а ја њој лепа, што она једе шаргарепу, а ја мркву, што она мог стрица зове чика Пера, а ја стрико Перо... Али блискост, заједничке игре и интересовања искрсли су муњевитом брзином и, кад смо прерасле лутке, школице, ластиш, жмурке и забрањено истраживање удаљених ћошкова блока 27, наше пријатељство, обиљежила је заједничка страст – умјетност, тачније књижевност ( увијек сам се питала није ли назив њене улице некако волшебно предодредио њен и мој интерес). Да, добро сте прочитали, има и данас таквих клинки. Милица ће чак и уписати тај факултет, мени то неће бити професија, али писана ријеч одувијек је за мене имала и имаће магијску моћ, обје смо страствене читатељке, обје смо своје литерарне првенце већ објавиле у школским часописима, сама ћу, ма чим се бавила, тајно или полутајно, наставити да лупкам по тастатури истересајући шарене ћилиме својих мисли и емоција на бјелину што не престаје да ме мами.

Одрастале смо уз исте писце и пјеснике, Змаја, Ћопића, Ршумовића, заједно стрепиле уз Десанкине стихове, осјећале загонетни шум Дучићевих јабланова, откривале свијет Шантићеве лирике, помало се љутиле због Ракићеве Искрене песме, биљежиле сопствене биљешке уз Белешке једне Ана... Заједно са нама, растао је, усложњавао се и гранао наш литерарни укус (волимо да га зовемо естетским критеријем). Једва сам чекала распусте да уз дуге шетње поред Дунава размјењујемо наша искуства и књижевне ,,домете“, настављајући касније преписку преко нета. Она више воли херметичност Стефана Малармеа, ја тананост Пола Верлена, али недвосмислено и без дилема сложиле смо се да нас, у љубавној лирици, обје најснажније дотичу, да су најшумније Можда спава, Очију твојих да није и Узалуд је будим, као и да смо обје слабе на Перове ( по њеном Перине) Мостарске кише. Она воли Муракамија, ја Гордера и можемо их поредити, ,,нападати“ и ,,бранити“ од вечери до зоре, уживо и електронски, али недвосмислено и без дилеме слажемо се око гордих стубова наших приповједача – Андрића, Црњанског, Пекића... Будите сигурни, једнога дана угледаћете у излогу књижаре роман моје пријатељице, о којој бих могла да пишем одавде до вјечности, али не смијем да занемарим остале своје уникате, поготово не сљедећег.

Милан и ја упознали смо се на припремама за факултет, обоје ћемо покушати да упишемо архитектуру у Београду. Он је из једног војвођанског мјесташцета, које овдје остаје неименовано, како не бисте прерано детектовали о коме се тачно ради, а читава ствар помало је деликатна. Познајемо се кратко, али брзо ми је постао пријатељ, један од мојих најдрагоцјенијих униката, ако смијем да признам, као да ми постаје и више од пријатеља. Печено кестење је укусније кад га дијелим са њим, кутак у кафићу топлији кад је и он тамо, кошава се преображава, милује као повјетарац и ништа нам не може ако смо скупа... Но, сад нећу о томе, још ћемо да видимо, још ништа није било, мајке ми. Извјесно је да јесмо пријатељи, барем за то имам непогрешиво чуло, немам их много, али су прави. Нећу вам причати ни како је Милан сопственик разоружавајућег осмијеха, невиђеног и неопјеваног погледа, нити како он описује моју косу, рупице на образима и ход; нећу препричавати како ме задиркује због неких неспретности или мојих исчашених ,,модних“ комбинација, можда ће све то бити посебна тема посебног ,,дјела“. Нећу причати о архитектури, читав је живот пред нама за ту тему.

Волимо да се, хм, такмичимо, назовимо то тако. Рекао ми је да ће ме позвати да осјетим величанствено пространство са Стражилова, на коме почива Бранко, рекох да га позивам да осјети готово метафизички предио у сутон, на Црквини, на којој почива Јован. Он једва чека да заједно уронимо у зрелу тишину војвођанске равнице, узвратих да је непроцјењиво искуство врела тишина херцеговачког камењара, обећа да ће ме упознати са аласима, да ћу пробати најукуснији рибљи паприкаш на салашу, рекох да ћу му показати требињске платане и угостити га чувеним раштаном и пријеснацом... Кад се једном, мијењајући теме такмичења, дохватисмо филма, он је причао о Квентину Тарантину, ја о Весу Андерсону, али, слиједећи низ из претходних одломака, недвосмислено и без дилеме, сложили смо се да су филмови по сценаријима Душана Ковачевића врхунски домети наше кинематографије. До зоре смо се смијали и набрајали изјаве из Ко то тамо пева, Маратонаца, Балканског шпијуна...

А сада један географски спуст на југ. Ану из Ниша нисам упознала, већ је знам откако знам за себе. Она је ћерка татиног вјенчаног кума, заједно су студирали у Новом Саду и кумством крунисали пријатељство. Ана Марковић асоцира ме на празнике и славља, јер Марковићи долазе код нас на Св. Јована, а ми код њих на Ђурђевдан, наше породице су заједно кад год је неки важан догађај, попут вјенчања, крштења... Она ми је као сестра, било које породично окупљање без Ане било би непотпуно. Са њом не расправљам, она као нико други умије да саслуша и сасвим добро подноси моја пренемагања. Једина зна за моје, хм, тајне о Милану из претходног пасуса. Наравно, сада сте и ви прилично упућени. За разлику од претходних јунака ове приче и мене, којима благоглагољање уопште није страно, Ана зна тако дивно да ћути, чак и мени то успијева уз њу. Не само док славска свијећа свечано догоријева, дешава се то често, то је једноставно лице и степен наше блискости. И та тишина у Анином присуству и те како може да удвостручи радости и преполови туге. Управо зато, у име тог рјечитог ћутања, сада – пст.

Одлично знам да пријатељство није и не може бити искључиво условљено заједничким поријеклом, истим културним миљеом, припадношћу истој религији, нити народу, понекад су, чак, додири и размјене потпуно различитих садржаја и меридијана подстицајни и плодоносни за његово склапање. Према народном предању, Свети Сава је правио прозоре на кући да кроз њих уђе свјетлост, но они могу бити и метафора отворености према свијету, за коју се читавим бићем залажем. Али, такође, знам да моју Републику Српску и Србију настањује један народ; цивилизацијске, културне и историјске везе између њих су вјековне, чврсте, природне и нераскидиве, у том смислу ми смо једно, без обзира на административне границе. Имамо заједничке коријене, историју, Мирослављево јеванђеље, милешевског Бијелог анђела, раскошну средњовјековну књижевност, народну књижевност пред којом је у чуду једном застао и Гете, руке су нам спојене у шумадијским, лесковачким, херцеговачким колима... Имамо заједнички Храм Светог Саве, крсне славе, умјетнике, радости, туге, искушења... и то нико не може порећи. Имамо оно што нас чини уникатним на Земљином шару, а као што не волим генерализације о пријатељству, не волим ни глобализацију, која грубо брише аутентичности ,,малих“ народа, цивилизација, култура... Људи са обје стране Дрине огледају се једни у другима у много чему. Били су, јесу и биће једно, па зар је онда необично што су ми неки од најбољих пријатеља, моји уникати, моји ведри дани, моје свјетлости, управо у Србији?


 

 

Последње ажурирано понедељак, 12 фебруар 2018 14:13