Gimnazija Jovan Dučić Trebinje

Home Активности Савјет ученика
За сретно и безбрижно дјетињство - уклонимо минирана подручја! - Хелена Брајић ПДФ Штампа Ел. пошта
Данас би ти била ти, А сада си само наша изгубљена битка, Којa се једнога дана мора добити. Коста Коста је ово посветио једној дјевојчици, али колико сличних забиљежених и незабиљежених вапаја због дјеце страдале од бесмислених „игара“ одзвања универзумом, кога су одрасли унесрећили и упрљали својим монструмским пировањем. А свака дјечија суза слива се у крило самог Творца свега и дјечији прстићи упиру са оне стране смрти на своје убице. Mожда и на све нас. Много би ми књига и књига требало да саберем и сажмем све крикове недужне дјеце за које су криви нељуди или, једноставно, немар, одсуство истрајности, одуговлачење... Ипак, схватам да сам ја само један немоћан црв да урадим тако нешто. Мој тата је имао чудног ратног друга из Сарајева, који се звао Kоста. „Малена моја, ово је човјек који ми је у рату чувао леђа и запамти - леђа су најнезаштићенији дио тијела код војника.” Коста би сваки пут при његовом доласку или одласку својим кошчатим и грубим прстима помиловао моју косу, па би их онда пружио тати. Тата је једнога дана журно ушао у кућу и са сузом у оку кратко рекао: „Коста се данас упокоjио“. Његово одрасло а дјетиње срце престало је да куца баш на дан празника Дјетињци. Много је штитио дјецу у рату и чврсто сам увјерена да је он сада окружен њима у рају. Осјетила сам оштар бол и празнину, а онда ми је одједанпут међу прстима заискрила једна златна нит и почело се одмотавати клупко Костине приче, коју сам не тако давно помно одслушала, док је Коста тати причао. Још тада сам знала да ће та прича увијек становати у мени јер Kоста је имао неку невјероватну приповједачку моћ, из које је сијала снага која не гасне. Док је напољу из оловно сивог неба сипила ледена зимска киша, старац је, полагано и без журбе, пушећи своју лулу, из које се жарило, почео: „Е, бураз, бијасмо ми и на илиџанском ратишту. За сваку зграду око робне куће и трамвајске окретнице водиле су се даноноћне, тешке и прљаве борбе. Просто више ни сам не знам колико пута су поједине зграде и улице у току једнога дана прелазиле из руке у руку. Снајпери са високих зграда кокали су све што се миче, а противпјешадијске мине које су билe насијане по улицама и тротоарима као кромпири вребале су сваког. Мој бураз, колико смо мој кум и ја, што на својим леђима, што на носилима, изнијели погинулих и рањених војника, стараца, жена... Али најтежа су ми била најлакша тијела, знаш, бураз, о чему говорим. Све прљавости рата сам у потпуности схватао, али никако не мoгу да сxватим снајперисте који су хладнокрвно и без милости састављали жичане крстиће своје оптикe и повлачили обарач убијајући недужну дјечицу. Када би митраљези, пушке и минобацачи накратко утихнули, дјечица би као суманута излазила из околних зграда да се играју. Посматрао сам их са зебњом, њиховим несташлуцима не би било краја. А онда би као зла коб урликнула мина или кашљуцнуо снајпер и ти мали анђели би са раширеним ручицама и широм отворених окица падали као снопље. Страшно, бураз, сви су падали на исти начин, а на лицима сваког од њих, као словима исписано, могло се прочитати једно једино питање „Зашто ми то, чико, радиш, па то ме ужасно боли?” И дан-данас у ушима ми одзвањају беспомоћни гласићи, који би као мали мишеви у канџама мачке у самртном ропцу језиво пиштали: „Mамице мојa, помози ми!” Наша јединица раније је на нишким полигонима обучавана за неутралисање снајперских гнијезда и деминирање и ми смо тај посао на ратишту свакодневно радили. Послије сваког успјеха осјећали смо се као млади лавови, али било је страшно кад не бисмо успјели, а неподношљиво кад би од мина и снајпера гинули клинци. Највише би страдали када би био сунчан дан. Једног таквог зимског сунчаног дана ми смо сакупили дванаест тих недужниx анђела. Још видим њихове широм отворене очи. Па ти, бураз мој, послије тога спавај нормално! А један други, посебан дан донио ми је и свјетло и таму и са тим сликама и лијежем и будим се. Прикрадајући се једној уској, дугачкој, сивој стамбеној згради упадосмо у унакрсну ватру и на нас се сручи киша разних пројектила из пјешадијског оружја. Њихови су тврдо држали западну страну зграде са улазима у станове, а ми смо се залијепили за источну, гдје су били мали, уски, сутеренски прозори. Са једног од њих запомагала је једна млађа жена. „Узмите je, молим вас! Моју Свјетлану!” Рекао сам своме куму да ме штити, а ја сам отрчао тамо. Кроз сутеренски прозор зграбио сам женско дијете од око седам мјесеци, које је вриштало. Спустио сам га поред себе и покушао да извучем и жену. Прозор је био узак, а она покрупна и, схвативши да је не могу извући, потрчао сам назад са бебом у наручју. Одједанпут се развила блиска борба, а са оног прозора одакле сам ја узео дијете засула су нас зрна из аутоматске пушке. Мој кум је пружио руке, преузео дјетешце, а онда, покошен преко стомака рафалом, пао. Као суманут, поново сам зграбио дијете, под кишом метака, погнут над својим живим завежљајем, однио га до нашег транспортера, који је био иза једног зида, и вратио се у хаос. Унакрсна ватра и даље је тукла, и сви смо се обрели у безизлазном положају. Остало је још да нас опколе и побију као штакоре. Срећом, један минобацачки вод случајно се појавио и притекао нам у помоћ. Засута њиховом ватром, зграда је брзо планула и готово читава претворила се у згариште, а из ње као мишеви, брисаним простором бјежали су њихови. Инстиктивно сам кренуо према транспортеру у коме је дјетенце цвилило све тишим гласићем. Два моја другара су ме напросто угурала поред бебе да би они отишли ка згради да се увјере да тамо више нема опасности. Нисам осјетио бол, али сам видио крв, био сам рањен у поткољеницу. Брзо смо се искупили, нисмо ни знали да је управо у тој згради био смјештен главни непријатељски снајперски центар. Биланс окршаја - тројица лакшe, један теже рањен и један погинули, мој кум. Мајку дјетињу смо нашли мртву, разодјевену, сву у крви, а из груди јој је текло млијеко. Зар се та слика може избрисати из главе, бураз мој? Заштитнички узех бебицу, која склопи своје попут мора плаве очи и спокојно заспа на мојим рукама, а на округластом лицу, уоквиреном плавим коврџама, појави се благи осмијех. Ту малу дјевојчицу преузела је њена бака, а ја сам их редовно обилазио и бринуо се о њима. Мајку смо јој сахранили на једном гробљу испод Игмана и подигнута јој је мермерна плоча са сликом. Често сам гледао ту слику, плаве коврџе, лице заобљено и румено, очи - дубоко море... Свјетлана, која је безбрижно расла, била је пресликана мајка. Потписа се Дејтонски мир и рат престаде. Дјевојчица је ишла у школу, још мало и израсла би у дјевојче. Живјела је у Бањој Луци, са својом баком. Никад потпуно излијечен од рањавања, радио сам као деминер, опсесивно „јуришао“ на минска поља знајући да се ковитлац у мени неће смирити све док је смрт још увијек тако посијана по земљи. Због све оштријег бола у нози морао сам се повући са горким осјећањем незавршене битке. Све вријеме сам посјећивао своју штићеницу и она је за мене била готово једина свјетлост. Бака ми је рекла да има жељу да пренесе своју ћерку испод Игмана у Бањалуку, али знајући да је тамо ничија земља, начичкана противпјешадијским минама, препоручио сам јој да сачека док се то мјесто не разминира. Једне недјеље ујутро устао сам касно, мамуран од претходне ноћи. Читаву суботу дивљао је онај ковитлац у мени, мој стари сапутник. Покушавао сам да се смирим ловећи рибу, након чега паде роштиљ и... знаш, бураз мој, нисам увијек поносан на себе... понекад од свих слика у глави и осјећања да нисмо завршили најважније бјежим... на лош начин. Сањао сам те ноћи малу Свјетлану, као када сам је извукао из оног сутерена. Удаљавала се од мене брзо, да би се почела подизати са земље, и попримати боју и облик Небеског Анђела. Подижући се ка плавом небу, махала ми је својим златножутим ручицама, а на уснама јој видјех осмијех. Њена злаћана коса претвори се у пламтећи ореол од кога су ми очи забљеснуле, а из очију плавих као дубоко море паде по мени плава свјетлост, па се и ја нађох у плавој измаглици са својом штићеницом, која је била високо изнад мене. Тешко сам дисао, али сам осјетио неку благост, која није потицала из наше долине плача. Чух танак, пискав, ситан дјетињи гласић: „Коста, не брини више за мене, твоја мала Свјетлана одлази у просторе пуне cвјетла и радости, да и теби тамо припреми мјесто”. Плава измаглица полако нестаде, а ја се нађох поред оне мермерне плоче на гробу Свјетланине мајке. Гледала ме као дубоко море плавим очима. Чуо сам тихи глас: „Hе бој се, Коста, Свјетлана и ја смо сада заједно. Њене дјетиње ручице свијене су око мога врата. Још мало ћеш се промучити на земљи, па ћеш онда и ти доћи да заједно са нама уживаш у Вјечној Свјетлости. Не бој се, Коста, само вјеруј.” Креснух телевизију и послушах вијести: „Три особе - унука, бака и таксиста, који их је возио, смртно страдале када су, обилазећи гроб својих упокојених, ушли у минско поље. Пoлиција и истражни органи су изашли на лице мјеста и истрага је у току. Биће издато саопштење за јавност о појединостима ове трагедије!“ Е мој бураз, све више схватам Достојевског када каже да је свакo - сваком за све крив. Почињем полако, али неповратно да се увлачим у суштину оне Свјетлости, којом ме сада обасјава моја мала Свјетлана. Можда ћу ти дјеловати као суманут, али једно знај, иако своју битку нисам завршио, грије ме нада да ће је добри људи једном завршити. Осим те жеље и плаве свјетлости праскозорја Христовог Васкрсења, за мене ничег другог нема!“ Поред Костиних ногу пала је угашена лула, на коју се он овај пут није ни осврнуо. Својим крупним и кошчатим прстима помиловао је моју косу, тутнуо ми у руку крај нити златног клупка своје приче, потом руку пружио тати, журно изишао у ледену, кишну ноћ, па као Хемингвејев старац отишао да сања лавове. Хелена Брајић, ЈУ Гимназија „Јован Дучић“, први разред, одјељење I – 2, Требиње, професор: Веселинка Кулаш